Nedeljko Bilkić je rođen 3. marta 1941. godine u Bugojnu u porodici muzičara i pevača. Ljubav za pesmu probudila je u njemu majka Kosavka, koja i danas, iako u poodmaklim godinama može lepo da zapeva i u kolu poigra. Nedeljka, svog najmlađeg sina iz milošte je zvala Nedo. Kad Nedo dođe u rodno selo, u kući majke Kosavke skupi se rod na prelo i po starom običaju okrene se tepsija. Tada se zaori pesma "Lepa Pava u kovilju spava...", koju bi majka Kosavka zapeva sa svojom starijom sestrom Milevom.

Pesma se ori do zore u nadmetanju njenih sinova Riste, Mile i Nedeljka, kao što su nekad za života u devojačkoj kući majke Kosavke i na svakom sijelu pevali i svirali njena braća Jevrem — violina, Mile — harmonika, a Rista — prim ili bugariju.

Nedeljko danas ima svoj dom i porodicu, suprugu Dušicu i dva sina...

Nedeljko voli svoj rodni grad pa je za veliku i neizmjernu ljubav svoje majke — majke Kosavke i svog voljenog grada komponovao pesmu pod nazivom:



U periodu od 1960. do 1974. godine Nedeljko je postigao ogromne uspehe na festivalima i drugim manifestacijama kao solista — interpretator, a kao kompozitor novokomponovane narodne muzike priznanja za kvalitet muzike, pa su njegove kompozicije ocenjene kao vrlo uspešne. Na festivalima "Ilidža" osvojio je prve nagrade: 1965, 1967, 1968, 1969, 1974, 1973. i 1974. godine, i to nagrade publike i stručnog žirija, a na Beogradskom saboru 1968. i 1969. godine. ... Nedeljko je dobio vredna priznanja, a jedno od njemu najdražih jeste "Zlatni mikrofon" 1968. godine, kao prvi dobitnik. Vredno je napomenuti da je dobio i dva "bronzana" mikrofona i to 1970. i 1971. godine, kao i to da je proglašen za pevača gcdine u 1968. i 1974. godini.

... Prvu zlatnu ploču donela mu je kompozicija "Ne pitaj me stara majko", zatim su se ređale ostale: "Sviće, sviće rujna zora", "Krčma u planini", "Bez ljubavi sve je pusto", "Ne žali je druže moj", "Stani sudbino, stani", "Moj živote", "Ilidžanko Bosanko" i dr.

Na takmičarsikom festivalu u Zapadnoj Nemačkoj koji je održan u 27 gradova... pod nazivom "Zlatni glasovi 1974" Nedeljko je pobedio u svim gradovima što znači postigao je pobedu u ukupnom plasmanu na ovom festivalu i tako proglašen za pobednika "Zlatni glasovi 1974." sa kompozicijom pod nazivom: "Zemljače, jarane"...

Deo teksta preuzet sa singl Nedeljka Bilkića: "Pjesma Bugojnu" iz 1974. godine.
"Iako je na estradi već četiri decenije, legendarni Nedeljko Bilkić, poznati sevdalija, se od nje još nije umorio. Napisao je i komponovao nekoliko stotina pesmama, snimio 80 singl ploča i 30-ak albuma.... Peva sa toliko volje i ljubavi kao da je na početku karijere".

Nedeljko Bilkić: "Opstao sam zbog velike ljubavi. Nikad nisam popuštao pred kojekakvim olujama. Nisam bio gomila, nisam bio kao većina drugih. Ako nije jedinstven, umetnik ne može da bude umetnik".



Iako je na estradi već četiri decenije, legendarni Nedeljko Bilkić, poznati sevdahija, se od nje još nije umorio. Napisao je i komponovao nekoliko stotina pesmama, snimio 80 singl ploča i 30-ak albuma... Peva sa toliko volje i ljubavi kao da je na početku karijere. Dok pijucka sok, priča nam o tome kako obožava da uživa.

Nedeljko Bilkić: Najviše volim da sam u društvu, pa da se onako, malo propisno "narakijamo". Onda se moji drugari i ja malčice zaboravimo, smetnemo s uma koliko godinica imamo, pa volimo da šacnemo nešto lepo... Ali, ma koliko da popijem, moj mozak nikad nije pijan. Posle svakog pijanstva, sa svakog mesta i iz svake situacije, u stanju sam da izađem uspravan. Nikad me niko nije video da pijan klečim ili padam!

Šta na to kaže vaša supruga Dušica?

Nedeljko Bilkić: Nas dvoje smo u braku 35 godina. Nismo više u dobu kada se pada u nesvest zbog ljubavi, ali funkcionišemo! Da nije bilo nje, ko zna da li bih danas išta imao. Zajedno smo sticali, ali ja sam uvek bio široke ruke i da ona nije bila kraj mene, sve bi mi prošlo kroz ruke! Dušica je oduvek htela da od mene napravi idealnog čoveka, a ja to ne mogu da budem. Zar ja, čovek sa širokom bosanskom dušom, da se pretvorim u kompjuter! Nema šanse. Dušica je morala da se pomiri sa tim.

Kako uspevate da toliko dugo opstajete na estradi?

Nedeljko Bilkić: Opstao sam zbog velike ljubavi. Nikad nisam popuštao pred kojekakvim olujama. Nisam bio gomila, nisam bio kao većina drugih. Ako nije jedinstven, umetnik ne može da bude umetnik. Ovo što se poslednjih godina dešava na estradi je katastrofa. Ko ne može u životu ništa da uradi, on utrči na estradu, misleći da je to najlakši i najbrži put da stigne do nečega. Ističe svoj primitivizam, svoje neznanje, netalenat, nekulturu... Cveta ono — čega se pametan stidi, time se budala ponosi!

Koliko vas je kroz karijeru vodila želja za zaradom?

Nedeljko Bilkić: U razumnim granicama. Uvek je bilo za život, i to lep život. Moja porodica i ja nikad nismo imali velike apetite. Nisam jurio kamione, avione, kućerine. Za ovih nekoliko decenija, moja supruga i ja smo sebi obezbedili lepu egzistenciju. Bilo bi tragično da u ovim godinama sedim u kući i kukam kako nemam, priželjkujući da me se neko seti da me pozove da pevam za crkavicu. Tačno je da posla nema, svi kukaju, ali daleko od toga da ću zato crći od gladi. Nedavno sam pevao na jednom koncertu, humanitarno bez dinara. Bila je tu i jedna malada pevačica koju je gazda fantastično platio. U jednom trenutku sam ga pitao: "Je li, brate, kako meni ništa, a njoj onoliko?" Čovek mi je lepo odgovorio: "E moj, Neđo... Ti si dobar, a mi bezobrazni!"

Pre 20-ak godina, u potrazi za boljim životom, otišli ste u Kanadu. Imate li ponovo želju da odete tamo?

Nedeljko Bilkić: Ma kakvi... Beograd je moj najdraži grad. Ovde smo imali sve, ali eto... U Kanadu smo otišli 1982. godine i za tih 15-ak godina, koliko smo ostali, svačega je tamo bilo. Uspona, padova, razočaranja, promašaja... Izigrao nas je prijatelj, uleteli smo u košmar. Mnogo sam platio zbog moje bosanske duše. Znate ono, kad je neko dobar, za njega kažu da je glup. Ali kad dođe stani pani, nije se igrati sa "glupim" Bosancem! Svako bi, da je bio na mom mestu u Kanadi, pobegao glavom bez obzira! Ali, ja sam hrabro ostao dok nismo decu zbrinuli.

Sinovi su vam i dalje u Kanadi?

Nedeljko Bilkić: Jesu. Predrag je završio Medicinski fakultet i ne radi sa pacijentima, već se bavi istraživanjem novih lekova. Aleksandar je menadžer za kompjutere. Odlično su, lepo im je, ali im Dušica i ja stalno zameramo jer nikako da se ožene. Bili smo kod njih prošle godine... Voleo bih da je moja porodica na okupu, ali... Meni se tamo ne ide, a moji sinovi ne znaju šta bi radili ovde...

Da li ste se pokajali što ste pre nekoliko godina odbili jednu lepu, direktorsku fotelju?

Nedeljko Bilkić: Ima sedam — osam godina od tada. Nisam se pokajao! Nuđeno mi je lepo mesto, ne bih da detaljišem. Odbio sam na fini način, uz objašnjenje da ne mogu da naređujem, da mi to ne odobrava moja blaga, umetnička, dobronamerna priroda. Tada sam bio u opsanosti da "skliznem", da pređem onu tanku granicu i da odem tamo gde inače nikad ne bih otišao. Lepo je biti član partije na vlasti, ali kad se stolice izmaknu... Svi mi znamo mnoge moje kolege koji su se zaklinjali, a sad im se svi smeju. Nikad nisam hteo da izdam sebe za šačicu privilegija!

LEPA MARA NIJE SE JAVILA

Slavni pevač narodnih pesama ispričao nam je kako su u jeku njegove slave "devojke glavom udarale u zid" kad se dohvati mikrofona, kako je ostao skroman jer je to poneo iz porodice, odrastajući bez oca koga su ustaše ubile, i kako je mogao da strada zbog pesme koju je pevao Titu. "Posle sam išao ulicom i gledao kad će da me uhapse. Međutim, sve je dobro prošlo, neko je Titu rekao: ma ovaj je Bosanac, nema pojma o životu, zna samo da peva"


Rođen sam u Bugojnu, ali srednju tehničku školu, za koju me je vojska stipendirala, završio sam u Kragujevcu. Onda me je vojska uzela i za Mašinski fakultet. Jer, maltene sva deca u ono vreme bila su ratna siročad pa ih je uzimala milicija ili armija. Imali smo besplatno školovanje, tako da sam ja dobio stipendiju i 1961. godine upisao Mašinski fakultet, a ujedno položio i audiciju na Radio Beogradu. Uporedo sam pevao i studirao.

Pošto sam postao radio pevač, rekli su mi da snimim ploču. Tražio sam tada neke nove pesme, ali mi ih niko nije davao, jer sam bio mlad i neafirmisan pevač. Pevao sam samo neke stare pesme i nisam mogao da konkurišem tim velikim pevačima Zaimu Imamoviću, Nadi Mamuli, Safetu Isoviću koji su dobijali najbolje pesme od kompozitora. Otišao sam kod brata od tetke Predraga Kojdića, koji je pisao pesme, i zamolio ga da mi sroči priču o Ljiljani, koja je bila jedna od devojaka koje sam voleo. On je napisao tekst, ja muziku i to je veoma dobro prošlo.

BOLJE BABA NEGO DEVOJKA

Tih godina nisam imao samostalne nastupe, ali sam bio gost na koncertu Safeta Isovića u Domu sindikata sa pesmama koje sam pevao na prvoj ploči. I tako, posle koncerta, Safet došao kod mog brata Predraga i rekao mu: "Mali Neđo treba da školuje glas, biće od njega veliki pevač i, evo, ja ću dati milion dinara da on uči privatno solo pevanje i solfeđo". Brat mu je odgovorio "Safete, tvoje reči su veće od milion dinara. Mi imamo sredstava i školovaćemo ga, a tebi hvala na ponudi". Tražili smo dobrog profesora i našli Anitu Mezetovu, prvakinju Beogradske opere.

Krenuli smo da radimo dva puta nedeljno. Solfeđo sam imao kod jedne devojke koja je bila druga ili treća godina Akademije. I ja, normalno, kao svaki Bosanac, počnem da joj se udvaram. Ona se požalila Aniti pa mi je ona poslala jednu babu da me uči. Nije mi se sviđala, ali me je naučila ono što je trebalo.

Na Ilidži 1965. godine Safet Isović je odbio da peva pesmu "Ne pitaj me stara majko". Bila mu je previše tužna. Pozvali su mene i ja sam prihvatio. Imao sam 23 godine, otišao sam i pobedio na Ilidži te godine. Postao sam popularan i narod me je jako dobro prihvatio. Potom sam nekoliko godina zaredom pobeđivao na Ilidži i Beogradskom saboru. Nekih 15 godina je trajala moja dominacija na muzičkoj sceni. Bila je to prava popularnost i veliko priznanje meni kao umetniku.

U svemu tome ja sam stalno pisao pesme, i autor sam oko 90 procenata pesama koje izvodim. Sećam se da sam daleke 1968. godine sa mnogim vrhunskim umetnicima bio na jednoj turneji po Bosni i Hercegovini. I na Komaru, kad se krene od Travnika prema Gornjem Vakufu i Bugojnu, ima jedna krivina na visini od nekih 1000 metara nadmorskih, mi smo stali da se odmorimo i popijemo kafu. Sa mnom je bio jedan vrstan, svestran umetnik, koji je voleo da peva operske arije. Zvao se Miroslav Čonkić, iz čuvene porodice Čonkić iz Novog Sada. Bio je verovatno fasciniran tim planinama okolo, pogledom koji puca na sve strane, samom Bosnom i lepom Marom koja nas je služila.

Dok je sedeo za stolom i snimao situaciju, uzeo je parče papira iz torbe i napisao tekst za pet minuta. Celu pesmu je za to kratko vreme sročio. Kada sam pogledao mnogo su mi se dopali stihovi "Ima jedna krčma u planini, vide joj se svetla noću u dolini. Ko to pali sveće i po krčmi šeće, to je lepa Mara, kći starog krčmara". Posle turneje sam došao kući i dugo razmišljao o toj pesmi.

ŽAL ZA MAROM


Na tekst koji je napisao Čonkić, ja sam komponovao muziku, a legenda naše narodne muzike Radojka Živković uradila je aranžman. Tu sam pesmu stavio kao četvrtu na ploču "Ilidžanko, Bosanko" koju sam snimio 1969. godine, nisam mislio da će postati toliko popularna. Ali, ona je pronašla svoj put, počeli su da je pevaju, a mene da pozivaju da se sa njom pojavljujem na nastupima, na televiziji i radiju. I danas postoji na internetu snimak na kom ja pevam, a Radojka i Tine Živković me prate na harmonikama.

Pesma je bila vrlo popularna krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih na prostoru bivše Jugoslavije. Snimio sam više od 600 pesama, ali ta je ostala i izdvojila se. Volim da je otpevam uvek i na svakom mestu i nikad je ne pevam sa dosadom. Uvek u nju utkam svoje emocije, setim se te planine na kojoj smo bili kad smo je pravili, te lepe krčmarice koja nas je služila.

Jedino što mi je ostalo kao mali žal jeste to što nikad više ništa nisam čuo o toj krčmarici koja je opevana u pesmi. Nikada se Mara nije javila, ne znam ni da li zna da je pesma njoj posvećena. Znate, ta pesma se peva u svakoj situaciji, i kad je neko tužan, i kad je srećan, i kad razbija čaše i kad plače, svako u toj pesmi nađe neku svoju krčmu i neku svoju Maru.

Verujte, toliko sam bio popularan da se dešavalo da devojke udaraju glavom u zid dok pevam, kad dođu da uzmu autogram one se tresu kao prut. Prijalo mi je to, ne mogu da lažem da nije tako, ali sam se rano oženio, stekao porodicu i znao sam šta mi je najvažnije. Uvek sam bio običan čovek, jer sam odrastao u siromašnoj porodici, bez oca koga su ubile ustaše. Majka nas je vaspitavala da budemo skromni ljudi bez obzira na uspeh koji postignemo.

TITO, RANKOVIĆ I JA

U to vreme, kad sam ja bio najpopularniji, bilo je skoro obavezno pevati pred drugom Titom. Naravno, nisam pevao "Krčmu u planini" njemu, ali jesam druge pesme. I taj prvi susret sa njime mogao je da me košta mnogo. To je bilo na proslavi godišnjice lista "Politika". Harmonikaš Toša Elezović je svirao i kroz zube mi je dobacio: "Nemoj da vičeš, pevaj tiho, lepo, i to samo izvorne narodne". A ja sam mislio u sebi "ma hoću baš da se pokažem" i krenem da pevam "Niz polje idu babo sejmeni, sejmenske pesme babo pevaju, a tvoga sina Marka teraju". Kad ono počeše samo da kuckaju viljuške i kašike, svi se namračili, a ja nastavljam "prokleti bili babo sejmeniiiiiiii".

Toša na mene ciči: "Ti nisi normalan, majku ti tvoju, šta ti je bre!" A oni smenili Marka, tako su zvali Aleksandra Rankovića. Još ja u pesmi kunem naveliko. Kad sam shvatio šta sam uradio, bilo je kasno. Posle sam išao ulicom i gledao kad će da me uhapse. Međutim, sve je dobro prošlo, neko je Titu rekao "ma ovaj je Bosanac, nema pojma o životu, zna samo da peva".


Priznajem da mi je popularnost donela lep život zahvaljujući narodu koji me je slušao i voleo moje pesme. Kada sam došao u Beograd sa suprugom, nisam imao ništa. Potom sam stekao neki kapital i otišao u Kanadu gde sam radio i pevao. Supruga Dušica je takođe pevala ponekad, ali je uglavnom čuvala decu, žrtvovala se zbog njih. Ono što mi je popularnost uzela jeste vreme sa sinovima Predragom i Aleksandrom. I dan-danas mi, na neki način, sinovi prigovaraju to što sam malo vremena provodio sa njima. Čudio sam se što oni nisu voleli narodnu muziku kad su bili mlađi, ali sam shvatio da je to zato što im je ona uzimala roditelje. Ja sam više putovao od supruge Dušice, ali ona je stvarno bila uzorna majka.