Predrag Gojković Cune - Biografija




Rodjen 06. 11. 1932.
Porodica:supruga Leposava, ćerke Nataša i Katarina, unuci Mia (14), Sergej (12) i Ema (9)
Karijera:nagrade „Zlatni beočug”, „Vitez umetnosti Karađorđevog reda”, „Vitez reda” Privredne komore, Plaketa grada Beograda, nacionalna penzija, tri zlatne ploče „Kafu mi, draga, ispeci”, „Janjičar” i „Prodavačica ljubičica”. „Žao mi je što nisam dobio Vukovu nagradu zbog svega što sam učinio za negovanje lepog jezika i narodne muzike.”
Zanimanje:nezavršena Trgovačka akademija

Stao sam na nožnu kočnicu, sad čekam da podignem ručnu, pa da skroz zaustavim ovaj životni valjak posle dva infarkta, dva stenta i 20 kilograma manje. Dušo moja, ja sam tiho i mirno završio karijeru. Moja Lepa je baš sinoć planula: „Nisi, još ćeš ti pevati!” Obećao sam da ću u martu sledeće godine napraviti treći koncert u Centru „Sava”, ali neću, to bi značilo in memoriam za života. Ušao sam burno u popularnost, a želim da se tiho i mirno povučem.

Dostojanstveno, na samom početku razgovora, Predrag Gojković Cune najavio je kraj svoje 65 godina duge karijere.
— Nisam umoran od života, ne daju mi moji unuci, moja radost najveća na svetu. Smiren sam, jedina mi je želja da poudam i oženim unuke. Sreća je imala mnogo udela u mom životu, ali neobično je važna i ličnost, postaviti sebe na pijedestal poštovanja onih koji upijaju ili odbijaju ono što govorite. Ukoliko odgovor nije adekvatan i pristojan, takav će se i vratiti, a ako i jeste, opet je dvosekli mač. Trudio sam se da ne bude bezobrazluka i agresije, ali nisam ni govorio dobro jutro na sve četiri strane.


Životni rezovi


Pre 50 godina pesma „Kafu mi, draga, ispeci” lansirala je Cuneta u sam vrh jugoslovenskih pevača, sasvim slučajno, i kako to biva, preko noći.
— Hvala pokojnoj Nadi Mamuli, koja me je naučila tu pesmu. Pesma nije bila ubačena u prvih 3.000 tiražnih pesama na singlici, ali kad sreća hoće, hoće. Jedna pesma se pokvarila i ubacili su „Kafu”. Tri meseca kasnije to je bila zlatna ploča. Za ovih 50 godina otpevao sam je bar 10.000 puta. Ne znam da li sam toliko i popio, iako sam ja u kući zadužen za kuvanje kafe.
Predrag je rođen u Kragujevcu, a za nadimak Cune odgovorna je njegova majka, koja mu je govorila: „Dođi da te majka cune (poljubi)!”
— Otac mi je bio miran Sremac, imao je frizersku radnju, a majka Šumadinka, pozitivno agresivna da bi održala brak i porodicu, domaćica zauzeta pranjem i hranjenjem porodice i dvojice očevih kalfi. Preselili smo se u Beograd jer je otac shvatio da u provinciji neće imati željeni prosperitet. Imao sam tada tri godine, a sestra godinu. U osnovnoj školi na prvoj probi hora fascinirao sam učitelja pevanja i izdvojio me je kao solistu. U novembru 1939. Radio Beograd slavio je na Kolarcu neku godišnjicu i bio sam izabran da u duetu sa sestrom pevam. Za nju kažu da bolje peva od mene, ali rano se udala, a muž joj se nije slagao s tim da ima takvu karijeru. Prvi rez u životu donela je selidba u Beograd, okupacija je donela nove strahove, bombardovanje, siromaštvo, glad, ali i ekspanziju sposobnosti moje majke. Švercovala je brašno, mast, duvan, a mene je vodila da joj pomažem. Oslobođenje od fašista nije donelo i oslobođenje od gladi, a period od ’44. do pedeset i neke bio je teži i u pogledu ekonomije i sloboda. Upisao sam se na trgovačku akademiju, istovremeno sam pomagao ocu u radnji, a zaposlio sam se i u PTT-u. Morao sam da pomognem porodici da se prehranimo. Uz oca sam naučio da brijem i to mi je dobro došlo u vojsci, gde sam brijao oficire i komandante, a za nagradu imao izlazak u grad svake nedelje. Ali kad viknu: „Ide pesma!”, zna se, Cune mora da povede „druže Tito mi ti se kunemo”. Vojska mi je donela prva zaljubljivanja, ali zagorčala mi je na kraju, kada je umro Staljin i desila se situacija s Trstom. Ostao sam šest meseci duže.

„Udat” pola veka



Od roditelja se odvojio tek kad se „udao” i otišao ženi na miraz.
— Da ne bih zaboravio datum venčanja, venčao sam se na svoj rođendan. Supruga me je zbog toga proglasila narcisom. Sada kaže: „Onda mi je to izletelo, danas sam se pomirila s tim.” S mojom Leposavom nikad nije dosadno. A upoznao sam je na Svetom Stefanu, koji je 1959. godine bio crnogorsko otkriće veka. Angažovali su u to vreme najpopularnijeg pevača, slučajnost je da sam to bio ja, i tako treću godinu zaredom, te 1962. u julu pojavila se mlada dama Leposava u društvu sestre i majke. Nije bila moj fan, nimalo zainteresovana, ali bio sam uporan. Usledilo je upoznavanje njene majke, veridba u septembru i svadba u novembru. Za ove 52 godine braka nismo imali prilike da jedno drugom stanemo na žulj, a imali smo žuljeva. Ona nije čovek od svađe, posle pet minuta priđe da se pomirimo. Zbog udaje Lela nije završila Elektrotehnički fakultet iako je apsolvirala. Hvala joj što je shvatila da bi svako drugi ko dođe da čuva našu decu bio plaćeni neprijatelj. Uspela je da vaspita i decu i mene. Umela je da me spusti na zemlju ako bih mnogo poleteo, jer popularnost je siromašnog dečka pretvorila u nekog ko ima automobil, para, lepuškast je, a okolo puno žena. Sve je to med koji može da se lizne, a ona mi nije dala i hvala joj na tome. Hendikepiran sam jer sam malo vremena proveo s decom, oslonio sam se na nju, da ona može sve, a ja ne moram ništa. Bio sam taj koji je zavlačio ruku u džep s novcem, ali ona bi lupila šakom i rekla „ne”. Čak je znala i da iseče neku novu stvar koju donesem deci iz inostranstva i namerno je zakrpi, zbog sredine, da ne štrče, na užas i plač ćerki. Vodila je brod fantastično, na čemu sam joj zahvalan. I danas kad je najgušće, ona kaže: „Admirale, tvoja je poslednja”, a dotle je već pripremila teren.


Amerika


U Ameriku je otišao 1966. godine i za prvih mesec dana zaradio mnogo para. Nedugo zatim pridružile su mu se Lepa i ćerka Nataša.
— Bio sam opijen okićenom, bogatom Amerikom, ali hteo sam da se vratimo jer sam bio jedan od najpopularnijih pevača u državi. Međutim, Lela je ostala u drugom stanju, pritisci prijatelja su bili da dete rodi tamo da bi imalo državljanstvo. Katarina se rodila u Čikagu, a meni se dešavalo da ostanem bez angažmana. Radio sam kod Milije Spasojevića u kafani i po američkim klubovima. Na repertoaru sam imao Elu Ficdžerald, Frenka Sinatru, ruske, italijanske, španske, rumunske, mađarske, jevrejske, ciganske, nemačke pesme. Semi Dejvis Džunior došao je jednom da vidi tog pevača iz Evrope koji peva na preko 20 jezika. Rekao je: „Bravo, bravo” i otišao, ali nije me poveo sa sobom. Tamo se od pevanja ne živi ako nisi veliko ime, zato sam radio u fabrici od osam do pet, a petkom do osam. Onda sam oblačio smoking, pevao do tri ujutro, pa odlazio u fabriku do osam uveče. Isto je bilo i nedeljom, ali sam umesto dva i po imao pet dolara na sat. Kući bih stizao u ponedeljak oko sedam uveče. Lela je sve to vreme patila. Tako je išlo dok mi se nije zgadilo i 1969. smo se vratili uz „srdačan doček” državne bezbednosti. Tražili su da im kažem kojim sam četnicima pevao. Rekao sam: „Otkud znam, nije im na čelu pisalo Draža Mihailović!” Tražili su da budem privržen KPJ i njenim liderima iako me to nikad nije privlačilo niti sam imao ikakve veze s politikom. Sklanjao sam se od svih partija.
Da su mu one godine i ova pamet, Cune bi mnogo šta promenio.
— Prvo svoj stav prema ljudima, sebe samog, mislim da sam inertno išao kroz život. Prema porodici sam bio odgovoran, ali ne i prema sebi, mogao sam mnogo više da uradim, da savladam makar jedan instrument, da bar note naučim da čitam. Sanjam čitave simfonije, mogao sam da budem kompozitor i ozbiljne i zabavne i narodne muzike. Jedino ne bih menjao suprugu, decu, način života. Bio sam pun, debeo i neugledan. Govorili su: „Lepo je slušati ga, ali ne i gledati.” Ta kilaža, možda dekadentno zvuči, bila je i odbrana od mnogo čega, jer iskušenje je velika bolest. Da sam ostao u Americi vitak, mlad, zgodan, možda bih grešio. Ovako sam video mnoga mrska lica nekih dama, nisu obraćale pažnju na mene, tako da sam ostao zaljubljen u moju Leposavu.

Izvor;pulsonline