Marinko Rokvic - Biografija

Rođendan:27. 01. 1954.
Porodica:supruga Slavica, sinovi Nikola, Marko i Dario
Karijera:Popularni pevač koji je u šimikama i zvoncarama osamdesetih slamao ženska srca pevajući sevdalinke i hitove narodne muzike, sada je poznatiji po svom sinu Nikoli, koji je takođe pevač
Zanimanje:pevač

Mini biografija:

pesme „Zanela me svetla velegrada“, „Snegovi beli veju“, „Da volim drugu ne mogu“, „I kad me svi zaborave“, „Skitnica“, albumi „Jedina moja“, „Potražiću oči nešto zelenije“, „Svađalica moja mala“, „Ti za ljubav nisi rođena“, tridesetak starih sevdalinki, arhivski snimci za fonoteku Radio Beograda


Ništa nije kao pre. To potvrđuje i Marinko Rokvić, istaknuti folk pevač stare garde, poslednjih godina sve ređe pominjan kao Marinko, a sve češće kao otac Nikole Rokvića. A već stiže i najmlađi Rokvić Marko.


– Lepo je kad učenik prevaziđe učitelja, odnosno kad dete nadmaši roditelja. Sada sam Nikolin tata, a kada je on počinjao da peva, bilo je „ovo je sin Marinka Rokvića“. Marko je takođe izuzetno talentovan, ima predivnu, vrlo intrigantnu, interesantnu boju glasa. Razmišljamo o tome kojim muzičkim pravcem da krene, Nikola hoće da ga usmeri i da mu pomogne da ne bi prolazio kroz ono kroz šta je sam prošao. Tu sam i ja da pomognem. Da li se natpevavam sa sinovima? Da, i bogami, to je mrtva trka. Nikola je mnogo napredovao, ali uživam kad ih slušam obojicu. Supruga je nekad pisala tekstove, sada je stala, ali piše knjigu, hoće da bude književnica. Nisam ja glavni junak knjige. Ona ima talenta za muziku, ume da oceni pesmu, stalo nam je do njenog mišljenja.


Ni Marinko više ne zna gde počinje on, a gde sinovi, toliko su međusobno prožeti i upućeni jedni na druge. Postoje četvorica Rokvića, trojica pevača, dvojica već istaknutih, a biće ih još: najstariji sin mu je pred ženidbom. Budući svekar nam je ispričao kako je izgledalo njegovo detinjstvo, pedesetih godina u tadašnjoj Jugoslaviji.

Rođen sam u Bosanskom Petrovcu, a živeli smo na dva kilometra od njega. Moji roditelji bavili su se poljoprivredom, teško se živelo. Talenat za muziku pokazivao sam već od pete-šeste godine, ali ga je tek u prvom razredu prepoznala učiteljica. Ona je imala gramofon, posle škole sam odlazio kod nje kući i slušao sevdalinke. Još uvek mi stoje čipovane negde u memoriji. Igrao sam fudbal, a želja mi je bila da se bavim pevanjem i da budem fudbaler. Bio sam odličan i vrlo dobar đak, ali ponekad bi me poneli nestašluci, pa se škola i zaboravljala. Batina sam dobio ihaha... Bili su strogi i otac i majka. Škola mi je bila na tri kilometra od kuće, nije mi to bilo strašno, ali sam jedva čekao da odem u svet. Mnogo sam voleo harmoniku i negde u petom razredu otac ju je kupio meni i bratu. Oko nje je bila otimačina između nas dvojice, pala bi i neka ćuška. Brat je više voleo da svira kola, a ja pesme, on kao pevač nije bio nikakav. Jedini smo u mestu svirali i učestvovali smo na priredbama u Domu kulture. Bili smo samouki.



- Mislim da sam bio vrstan harmonikaš, ali nisam imao nikog da me uči, da mi pravilno postavi ruku. Po sluhu sam išao po klavijaturi, tražio ton po ton i tako sklapao pesmu. I danas tako sviram. Nisam nikad išao u muzičku školu, s notama nikako ne stojim. Muzika mi je od boga dar, ali bio sam u stanju da po sedam sati sviram i pevam. Kad imaš volju i želju, nije teško. Harmoniku imam i danas, pravu, ozbiljnu, kad bih se malo pozabavio, mogao bih da konkurišem pravim harmonikašima. Željku Joksimoviću ne bih mogao. S bratom sam se svađao samo oko harmonike, inače smo se uvek lepo slagali i pomagali.



Ništa od klarineta



Kod roditelja je bio do četrnaeste godine. Po završetku osnovne škole došao je u Beograd. Taj period upamtio je kao najstrašniji u životu.
– Moja dvadeset godina starija sestra od strica Goga odigrala je tada glavnu ulogu. „Ti nećeš da ostaneš ovde“ – govorila je i povela me u Muzičku školu „Stanković“. Trebalo je nešto da otpevam profesorki za klavirom. Bio sam dete sa sela, mislio sam da će mi se smejati ako pevam narodnu muziku. Pevao sam nešto bez veze, a profesorka je rekla mojoj sestri da sam netalentovan. Njoj je bilo krivo, pitala je kako to kad sviram harmoniku, pa nas je ona uputila na sprat, gde su se učili instrumenti. E, tamo sam iznerviran počeo da pevam sevdalinke. Profesor koji me je slušao čudio se kako me je njegova koleginica proglasila netalentovanim i rekao da mogu da se upišem na odsek za klarinet. Sve je već bilo popunjeno jer sam zakasnio za upis, ali klarinet mi se nije dopao, pa sam odustao od muzičke škole. Pogrešio sam, značilo bi mi mnogo da sam se muzički opismenio. Ali tada sam već bio primljen u Elektrotehničku školu „Nikola Tesla“. To su mi bili najteži trenuci u životu, došao sam iz sela u velegrad, nikog nisam znao. Patio sam za društvom. Nedaleko od kuće u selu smo imali izvorsku vodu, a u Beogradu se pila česmovača, na to sam se najteže navikao. Živeli smo na Dorćolu, učlanio sam se u KUD „NikolaTesla“, išao na probe, učio nove pesme. Već posle prve godine nisam imao želju da se vratim kući, ali tad se desilo i prvo zaljubljivanje, a pao je i prvi poljubac. Ona je igrala u folkloru, ja sam pevao. Verovatno bismo se poznali da se danas sretnemo. Školu sam završio, bio sam odličan đak, ali me elektrotehnika nikad nije interesovala. Znam da promenim sijalicu kad pregori.



Prvo pivo



Po završetku škole upisao je FON, ali i počeo s orkestrom iz KUD-a da peva po restoranima u Beogradu.
– Odselio sam se od sestre i zeta, polako sam pekao pevački zanat, sticao rutinu, bogatio repertoar. Najbitnije je bilo što nisam krenuo stranputicom, mada u to vreme nije ni bilo mnogih poroka. Mogao sam da pijem alkohol, ali me nije privlačio, izbegavao sam ga. Pivo sam počeo da pijem tek u vojsci, takav sam bio, tako vaspitan. Pevao sam isključivo narodnu muziku, ali kasnije su neki elitni restorani zahtevali starogradske pesme, romanse, makedonske, tako da sam i to naučio. Zabavna muzika nije me privlačila, kada je pevam, zvuči smešno, ima primesa narodnjačkih „ukrasa“, trilera. Za razliku od mene, kad Nikola peva zabavnjake, za njega kažu da je zabavnjak. Divim se ljudima koji mogu da se prilagode. Doveo sam tada i brata u Beograd, zajedno smo živeli kao podstanari. On nije nastavio da se bavi muzikom, ali mi je bio podrška. Izlazio sam na igranke, u diskoteke s devojkama, ali nisam sebe prepoznavao u tom mraku, preglasnoj zabavnoj muzici.


- Bio sam mršav, žgoljav, smešan, s malo dužom kosom. Nosio sam zvoncare, šimi cipele i moram da priznam da sam uvek voleo lepo da se oblačim. Vodio sam računa i važio sam za jednog od najbolje odevenih pevača na estradi. Kasnije se kupovala i skuplja garderoba. Pevao sam u kafani do kasno, a na predavanjima sam morao da budem ujutro u osam. Ne sećam se koji sam smer upisao, dao sam jednu godinu, ali bilo je suviše naporno. Trebalo je napraviti izbor i muzika je prevagnula. Ostao mi je indeks, još uvek sam student. Svirali smo svadbe, ispraćaje u vojsku, neke tezgice, već sam solidno zarađivao. Posle dve godine bio sam zapažen u jednom restoranu i dobio sam ponudu za snimanje prve singlice, a na televiziji sam se pojavio tek posle šeste-sedme. Negde 1977. dobio sam ponudu da učestvujem na festivalu Ilidža u Sarajevu, to je bila prelomna godina. Bio sam vrlo zapažen, pisali su da se pojavio mlad pevač, perspektivan, krenulo mi je uzlaznom linijom. Te godine pevao sam „Momak veseljak“, a sledeće „Zanela me svetla grada“. Važio sam za dobrog pevača kada sam se 1980. pojavio na Ilidži s pesmom „Snegovi beli opet veju“, koja je odjeknula kao veliki hit. Ali, nedostajao mi je komercijalni uspeh i čekala me je vojska.

Od plejboja do papučara

Vojsku je odlagao do poslednjeg momenta, do 27. godine, a onda je morao da „odsluži narodu“.
– Taman mi je krenulo, uradio sam prvi album i spotove, i to se vrtelo da me publika ne zaboravi. Posle vojske dobio sam pesmu „Da volim drugu ne mogu“, koja se prodala u 600.000 primeraka i vinula me među velike zvezde. Bio je to strašan osećaj. Prvu proveru te pesme doživeo sam u Parizu pred tri-četiri hiljade ljudi. Kad sam je otpevao, svi su ustali na noge, naježio sam se i uplašio. Tražili su da je otpevam još tri-četiri puta. Bilo je fantastično. Posle su krenuli albumi, turneje, sve do devedesetih godina, do prokletog rata. Želje su mi se polako ostvarivale, prvo da snimim ploču, pa da imam stančić, da ne budem podstanar, a onda sam upoznao Slavicu. U to vreme važio sam za pevača koji ima mnogo devojaka, obožavateljki, ali ni za jednu nisam mogao da kažem „to je to“. Do 27. godine nisam razmišljao o ženidbi, bilo mi je lepo da putujem, imao sam dosta novca. Bio sam na glasu kao plejboj koji voli da prošeta lepu devojku, ali godinu dana posle vojske počeo sam da shvatam da mi je u stanu prazno i hladno. Sa Slavicom sam se video pet puta, šestog je došla kod mene, iz Zagreba u Beograd. Bio je jun 1984, a u januaru sledeće godine, na Svetog Savu i na moj rođendan, nas dvoje smo se venčali, Nikola je bio na putu.


Dete ljubavi


Brojne avanture s devojkama ličile su jedna na drugu, ali jedna je ipak obeležila njegov život.
– Ilidža, 1980. godine, bio sam momak, slobodan, desila se avantura u prolazu, za jednu noć. Devojka je zatrudnela, postavilo se pitanje da li je dete moje. Kada je potvrđeno da je moje, priznao sam očinstvo. To mi je najstariji sin, zove se Dario, sada je svoj čovek, živi u Kanadi, u kontaktu smo. Izuzetno je visok, 2,05 m, ima dara za sport, ali za muziku ne. Sva tri sina su mi visoka, Nikola 1,95 m, Marko 1,90 m. Dario sad treba da se oženi, javio mi je da je našao devojku, bogu hvala i on je dobro, izašao je na pravi put. Švaleri prave žensku decu, ja nisam bio švaler.


Između Nikole i Marka razlika je dve godine. Marinko je pokušao da im u detinjstvu nadoknadi sve ono što sam nije imao.
– Kada je Nikola imao sedam, a Marko pet godina, utrpao sam im harmonike u ruke i doveo profesora. Muke moje i njihove, nisu hteli ni da čuju za harmoniku. Bio sam očajan, ja sam je tako hteo, a oni je imaju, pa neće. Vidim ja da od harmonike nema ništa, pa odustanem u neko doba, ali naučili su notice, nešto da sviraju. Nikola je imao otpor kad sam mu govorio da uči lepe srpske pesme i sevdalinke, voleo je da sluša samo aktuelne pesme. Negde oko jedanaeste godine iznenadio me je kada je pitao: „Kako ide ona pesma ‘Jutros mi je ruža procvetala’, znam strofu i refren?“ Otpevao je to tako tačno onim dečjim glasićem. Posle toga sam ga vodio na moje nastupe da otpeva po dve pesme, a onda nisam mogao da živim od njega, stalno je govorio: „Tata, kad sam ja na redu?“ Dolazili su ljudi, pa mu daju novac. Marko je suviše povučen, miran, moramo da ga oslobodimo, ali nije mu lako pored nas dvojice, a bog mu je pored talenta dao i tu prelepu boju glasa. Obojici sam govorio da budu pošteni, korektni u ophođenju prema drugima, sve ono što sam ja usvojio od svojih roditelja. Veoma sam ponosan na pohvale koje dobijam za njihovo ponašanje, a što se pevanja tiče, to svi čuju. Obojica su još uvek s nama, što i nije čudno jer Slavica odlično kuva, ispunjava im želje, nema razloga da beže od nas. Nikola je odavno svoj čovek, zarađuje, zbližio se s Bojanom, a imamo i pudlu Ninu, koju svi obožavamo. Kupili smo kuću na Banovom brdu, sređujemo je, tamo ćemo Slavica i ja da se preselimo. Spremamo oazu mira za kasnije dane, a oni šta će, da li će s nama, videćemo. Inače, obojica završavaju fakultete. Nikola je na BK univerzitetu, ostala su mu tri ispita da diplomira na muzičkoj produkciji, a Marko je na četvrtoj godini Megatrenda, na kulturi i medijima. Jednog dana će imati diplome, nije to loše.



Samo još unuci

– Šta znam? Deca izlaze na svoj put, hteo bih da dočekam starost sa unučićima, razmišljam o mirnom životu. U našem poslu više ne cvetaju ruže, došli su novi, mladi pevači, interesantni diskotekama, nema više finih sala i restorana, ali bože moj, ne napuštam pevanje. Nisam u godinama kada se pokreće novi posao, bože zdravlja, dok me glas služi, biće pesma. Mogu da se pohvalim da imam mnogo prijatelja, od običnih ljudi do političara, ali najveći prijatelji su moja porodica. Postojala je zabluda da sam uobražen, ljudi misle da sam neki naduvenko, uobraženko, tek kad me upoznaju, kažu: „Ti si normalan čovek.“ Volim ljude, verujem im, volim da se družim, da pevam ljudima. Loše osobine? Ima ih, ali sada ne mogu da se setim. Da pitamo moju ženu? Ona bi rekla sve u superlativu. Možda neka neozbiljnost u određenim momentima, volim često da zakasnim, ustanem na vreme, ali nešto me spreči da stignem kad treba. Kad se naljutim, vrlo sam prgav tog momenta, mogu da kažem svašta ružno, ali na svu sreću, ljutnja traje nekoliko minuta, a posle se pokajem. Nisam zao ni zlopamtilo i
nikada se pesnicama nisam borio za svoja prava.