Zeljko Vasic - Biografija

Rođendan:10. 12. 1979.

Porodica:supruga Ivana, sin Andreja, ćerka Lenka, tata Zoran, mama Jasmina, brat Miloš

Karijera:
pesma koja ga je obeležila „Žena kao ti” nije dobila nijednu nagradu; dobio nagradu na „Beoviziji” 2004. za debi album „Intro”; za album godine; pevač godine 2008; pobednik Festivala u Vrnjačkoj banji i Ohridu; održao nebrojeno humanitarnih koncerata

Zanimanje:pevač


Mini biografija:

Iza uspeha koji postiže, krije se njegova velika ambicija, upornost i doslednost oca, ali i godine ljubavi, strpljenja i podrške jedne žene


Da je i kod nas moguće postati poznato pevačko ime, uspeti bez mrlje u karijeri, bez skandala i afera, bez makar jednog albuma godišnje, dokazuje osamnaestogodišnja karijera Željka Vasića.


— Danas je kod nas sve ozbiljno naopako okrenuto, ali nikada nisam poželeo da dignem ruke od svega. Utabao sam stazu, imam kontinuitet na koji sam ponosan. Izdao sam samo dva albuma, a i dalje sam svež, nastupam i po Srbiji i po inostranstvu. Ko se bavi ovim poslom mora vrlo ozbiljno da ga shvati, nije dovoljno da zna da peva, ili da samo lepo izgleda, mora da ima i nešto čime će zainteresovati ljude. Možda živim u zabludi, ali i dalje verujem u ljude. Tako gledam i na svoj posao, ako me cene danas, ceniće me i sutra. Dobro je da u moru ove muzike ljudi prepoznaju šta je dobro, a šta loše, i to je neka moja zvezda vodilja u poslu.



Harmonikaš



Pomenuta zvezda vodilja Željka prati od najranijeg detinjstva.
Od malih nogu znao sam kuda idem i čime ću se baviti. Iz muzičke sam porodice i otac me je odmalena usmeravao, a deda mi je za peti rođendan kupio malu harmoniku. S njom sam maltretirao sve ukućane, sve dok nisam pošao u nižu muzičku školu i naučio da sviram. Nažalost, harmoniku nemam od 1994, kada sam je prodao. Sada kad mi treba, pozajmim je od prijatelja, ali planiram da kupim dobar komad. Otac mi je muzičar, pevač, ali neafirmisan, nije imao ambicije kao ja. Ljudi iz manje sredine teže se odlučuju da krenu da popularizuju muziku, ali ja sam igrom slučaja iz rodnog Zaječara došao u srednju muzičku školu u Beograd. Otac me je uvek podržavao, a kritikuje me i danas, kaže da se nedovoljno pojavljujem u javnosti, a ja tvrdim da me ima kad treba.



- Za razliku od mlađeg brata, koga su razmazili, ja sam bio mnogo poslušniji, a roditelji su bili stroži prema meni, znalo se šta smem, a šta ne. Bio sam mirno dete bez preteranih nestašluka, osim ponekog u školi po sistemu kud svi Turci tu i mali Muja. Bilo je batina, moja majka imala je laku ruku, ne znam ni da li sam zaslužio svaku ćušku. Kao klinac od 14 godina imao sam rok grupu, Zaječar je grad „Gitarijade”, a otac me je terao da učim pesme Lea Martina, Dragana Stojnića, što je za mene tada bio smor. Naterao me je da se najšire upoznam s muzikom, morao sam da se vratim 50 godina unazad, da naučim sevdalinke, crnogorske, makedonske pesme, rok i džez, repertoar „Pro arte”, da bih stigao do Zdravka Čolića. Danas ne znam koliko pesama znam, i to samo zahvaljujući mom ocu.


Šibicari i taksisti



U 14. godini otišao je iz roditeljskog doma i došao u Beograd u srednju muzičku školu.


— Odlazak od kuće bio mi je izuzetno bolan, mojim roditeljima još više. Sada kada imam svoje klince, i sama pomisao da ih pustim da odu, pogotovo iz male sredine u veliki grad, ispuni me jezom. U Beogradu nikog nisam poznavao, a u sećanje mi se urezala autobuska stanica, štajga, na kojoj se prvo sretnete sa šibicarima i taksistima. Prva asocijacija mi je na prevarante taksiste i prvu vožnju od stanice do Ulice Moše Pijade. Delio sam stan s drugim stanarima, snalazio se kako sam znao i umeo. Mama nije htela da me odvoji od kašike, pa mi je u početku slala šerpice s hranom, ali brzo sam naučio da kuvam. To radim i danas, sa zadovoljstvom.



- Počeo sam da nastupam sa 14 godina, vrlo mlad sam stasao i morao sam brzo da odrastem. Ozbiljno sam shvatio svoj posao, otac me je naučio da budem profesionalac. Zarađivao sam, ali su me u početku i roditelji pomagali. Bilo je naporno što sam s nastupa morao da idem u školu, ali profesori su mi gledali kroz prste. Nisam studirao jer sam se razočarao u sistem muzičkog obrazovanja koji ni danas ne dozvoljava veliku slobodu klincima koji se bave muzikom. Suviše je koncentrisan na klasičnu muziku, a nju tada nisam voleo kao danas. Vojsku nisam služio, uspešno sam je eskivirao. Nisam tip koji voli autoritet i nasilne komande.

Pevanje iz nužde


Pevačko vatreno krštenje desilo se u Zaječaru, kada se nije pojavio pevač u kafiću u kome je Željko svirao.


— Počeo sam da pevam iz nužde. Gazda kafića rekao mi je da moram da mu pomognem, da izvrtim to što znam sat vremena da ne propadne nastup. Otpevao sam i svi su bili oduševljeni, a ja zbunjen. Posle toga gazda me je angažovao da pevam samostalno, a i otac je voleo da mi uvali vruć krompir, da me ostavi na svirci i pusti me da se borim s vukovima. Bavim se samo muzikom, od toga živim i izdržavam svoju porodicu. Nije to baš uvek slatko. Da ne bih ostao bez posla, moram da pevam i ono što ne volim. Imao sam prilike i da sviram na svadbama, pod šatorom. Iskusio sam kao klinac vlaške svadbe oko Negotina koje traju po tri dana. Mislim da su te svadbe nešto najteže što muzičari rade, uspeh je ako spavaš deset sati za tri dana. Ne mogu da nabrojim na koliko sam svadbi svirao za sve ove godine, ali one nose i lepo iskustvo. Upoznao sam mnogo ljudi koji se bave muzikom, kao i razne muzičke žanrove, što me čini bogatijim i objektivnijim kad je muzika u pitanju.



Zdrave glave kroz životna iskušenja prošao je zahvaljujući jednoj ženi.


— Moram da priznam da je moja glavna kočnica i savest u životu bila moja supruga, tadašnja devojka Ivana. Imao sam 18, a ona 20 godina kada smo se upoznali, ona je tada bila na fakultetu a ja sam završavao srednju školu. Prošlo je 15 godina od tada i veoma sam ponosan na to. Poznaje me izuzetno dugo, zna sve moje mane i vrline, bila je sa mnom u vreme uspona i padova i to je moje bogatstvo. Nemam boljeg prijatelja od svoje žene. Ona je psiholog i pravo je blago imati psihologa u kući, počevši od našeg odnosa do vaspitanja dece koja su prepuštena njoj jer ja mnogo odsustvujem. Mnogo mi znači njeno mišljenje. Nikada nismo imali problem zbog mog posla, ili što se dopadam ženama. Valjda je to prevazišla još na početku veze, uvek mi je pružala podršku.



- Naš sin Andrej ima šest, a ćerka Lenka dve godine. Trudim se da budem drugar s njima, s Andrejom imam izuzetan odnos, on je dobro, poslušno dete, lepo vaspitan, podseća me na mene, a i liči na mene, isti ja, ali ne pokazuje interesovanje za muziku. Ima sluha i jedno vreme sam ga „maltretirao” da svira klavir, ali to njega smara, više voli gitare, pa sam prestao. Lenka voli muziku, voli da đuska, izuzetnog je temperamenta, ne sluša nas, svojeglava je, moramo da vodimo računa gde je vodimo jer pravi haos. Neka nam je bog u pomoći.



Ožiljci i rane



Devedesete godine napravile su i na njemu mnogo ožiljaka kojih se nerado seća.


— Imao sam dosta teških trenutaka u životu. Svirao sam po beogradskim splavovima i klubovima u nevreme, onda kada su svi nosili oružje. Bio sam svedok konflikata u kojima se vadi oružje, a posle dan-dva video bih u novinama da su ti isti mladi ljudi, vođeni pogrešnim idejama i idolima, izgubili glave u međusobnom obračunu. Bio sam nešto malo stariji od njih, ali mnogo zreliji. Tog perioda ne želim da se sećam. Moj život odredilo je to što sam 2000. godine otišao s beogradskog splava „Lukas” na kome sam dugo nastupao i prelomio neke stvari u životu. Teško sam podneo smrt bake i oba deda, jer su me za njih vezivala najlepša sećanja na detinjstvo. Desilo se da sam morao da sviram isto veče kad mi je umro jedan, a kasnije i drugi deda. To što verujem ljudima neki prepoznaju kao slabost, a ne kao dobru nameru i kvalitet. Dešavalo se da me ljudi iznevere, da se razočaram, pa dignem ruke od njih. Ponekad sam vrlo eksplozivan, temperamentan, malo sam nervčik, nekad reagujem previše emotivno, ne znam da li je to dobro ili loše. Te osobine prepoznajem i kod svog sina. Ispunjen sam i zadovoljan svojim životom i porodicom.


U rodnom Zaječaru tokom svih 18 godina karijere Željko nije imao nijedan solistički koncert.


— Žao mi je što u mom rodnom gradu nisu spremni da dele moj uspeh, a ja sam veoma spreman da ga podelim s njima. Uspeh se ne oprašta, tu nema diskusije. Još nisu ni popričali sa mnom, a već su dali komentar: „Vidi ga ovaj, šta sad glumi na televiziji?” Volim mnogo svoj grad, imamo ski-stazu, park, golf terene, Radmilovićeve dane... Za sve ove godine nisam imao koncert, osim jednog gde sam se sam pozvao, a prihod je išao za dečje odeljenje bolnice gde mi je klinac jednom zaglavio. Nisam mogao da im kupim medicinsku opremu, ali sam hteo deci da olakšam boravak i kupio sam im televizore i DVD, da mogu bar crtane filmove da gledaju.