Radojka Zivkovic - Biografija

1923 - 2002


O harmonici...

A kad umrem plači tiho. Žali za mnom, žali ti.
Tvoju tugu samo želim: harmoniko, ljubavi.


U prvim poratnim godinama kada pocinje da se razvija estradni zivot sirom Jugoslavije, u isto vreme kada Mija Krnjevac postaje idol harmonikasa na radio-talasima sviraju i deluju na estradi harmonikaski par Radojka i Tine Zivkovic. U godinama pred rat Radojka je kao "cudo od deteta" vec bila poznata u Beogradu, a Tine je pre svoje duetske karijere svirao harmoniku u orkestru Vlastimira Pavlovica CAREVCA. Njihovo raspevano, mekano i nadasve umilno sviranje postaje prepoznatljivo i prihvaceno od najsire publike pa i muzickih strucnjaka. Vise nije bilo sporno to da li je harmonika instrument na kojem se izvanredno uspesno interpretira narodna muzika ! Pedesetih godina se vec moglo reci da pored "Mijinog stila" postoji i "Radojkin stil" sviranja na harmonici. Mozda u tom stilu nema neke izuzetne virtuoznosti toga tipa (kakvo je Mijino sviranje, ili kasnije Petkovicevo sviranje), ali to kako svira Radojka Zivkovic zvuci stvarno - LEPO !
Radojka i Tine Zivkovic se pored svog duetskog nastupanja opredeljuju i specijalizuju za pracenje pevaca na estradi. Formirali su i svoj manji sastav sa ritamskom sekcijom i povremenim ucescem celista, ali sa dominantnom ulogom dueta harmonika.


14. avgusta 2002. u Beogradu je preminula RADOJKA ŽIVKOVIĆ, poznati harmonilaš i kompozitor. Sa svoim mužem TINETOM i njihovim orkestrom dugo godina su bili muzička pratnja mnogim poznatim pevačima.
Bora Spužić Kvaka je sa njihovim orkestrom snimio dve singl ploče na kojima su pesme
"Neću te kleti draga, Čekanje" i
"Dođi dođi, Ko to noćas peva našu pesmu"


Radojka Živković
srpsko ime zapisano u vremenu


Trostruki kompakt disk je muzicko delo snimljeno u vremenu od 1964. do 1997. godine. Na prvom disku su tradicionalne i komponovane instrumentalne melodije, pesme i kola, snimljene za muzicku produkciju radio Beograda i produkciju gramofonskih ploca. Na drugom i trecem disku su, vecim delom, kompozicije u duhu folklornih melodija, snimljene za produkciju gramofonskih ploca RTS. Sve ove melodije, bilo da su tradicionalnog karaktera ili pak komponovane, nose pecat jednog licnog stila i iskustva, koji prepoznajemo kao muziku Radojke Živković.

Ona je svoju ljubav i znanje preme narodnoj muzici ostavila zavestanje svome narodu, oplemenila mu dusu. Zato ovaj narod ne sme zaboraviti njeno ime.



II


Radojka Živković, kćerka Tihomira Tomića, rodila se 1923. godine u selu Globoderu, pored grada Kruševca. Tika ''Globoderac'', poznati svirač i učitelj harmonike, nije želeo da mu dete svira – ''bavi se muškim poslovima'' – kako je govorio, mada je devojčica pokazivala izuzetnu sklonost prema muzici. Ali sudbina ide drugim tokom. Marta meseca 1932. godine Politika na sedmoj strani donosi: ''Juče posle podne u dupke punoj dvorani hotela Union... priređena je utakmica na kojoj je učestvovalo dvadeset šest harmonikaša, uglavnom iz Srbije i Vojvodine... Glavni aplauz je požnjela izvan konkursa osmogodišnja Radojka Tomić''. I eto, to je verovatno bio prvi umetnički korak male ''harmonikašice'' koji će joj otvoriti put ka blistavoj karijeri u srcima mnogih ljudi širom Kraljevine Jugoslavije. Ubrzo, Radio Beograd je angažuje u emisijama narodne muzike, a posle rata postaje istaknuti solista ove kuće. Do kraja života ostaće na programima Radio i Televizije Beograd, čvrsto vezana dušom i telom za ovu instituciju. Poslednji snimak realizovan je 1997. godine u Studiju 6. Radio Beograda. Brojne su njene nagrade i priznanja: Langolen – Engleska, prvo mesto u grupi za narodnu muziku (1954), dokumentarni muzički film ''Radojka'', snimljen za Unesko (1956), nacionalna muzička nagrada ''Carevac'' (1966), više puta osvojen ''Zlatni mikrofon'' kao i prvo mesto na učešću u konkursu ''Talenti sveta'' održanom u Americi.

Radojka se pamti kao veliki narodni umetnik, zaljubljenik u harmoniku i muziku. Srpskom narodu je podarila prelepa kola i pesme. Njen način stvaranja i muzičko mišljenje toliko je blisko tradicionalnoj melodiji da se skoro od nje i ne razlikuje. Narod je njenu muziku prihvatio kao svoju, a to je nešto najlepše što se jednom stvaraocu može dogoditi. Ona je svoje kompozicije gradila po modelu folklornih melodija – seoskog ili gradskog tipa, srbijanskog, vojvođanskog ili bosanskog melosa, pa zato i ta ogromna snaga tradicionalnog u njenoj muzici.

Upoznavši vrlo rano Carevca, violinistu i legendu naše narodne muzike, mlada harmonikašica pod njegovim uticajem stvara svoj način sviranja, gradi estetiku i izgrađuje stil. Jednostavnost i savršenost, koju ćemo osetiti u slušanju njenih kola, dopiru do nas kao veliki dar Tvorca. Gradeći vrlo pažljivo i sa puno ljubavi svaku muzičku frazu ili rečenicu, ova žena stvorila je prava umetnička dela. Njena kola odišu čistotom, prozračnošću, a nadasve elegancijom, odmerenom melodijom i filigranskom ornamentikom. Ženska suptilna osećajnost stvorila je snažna, muška kola, koja se igraju punom nogom.

Za njom je ostalo puno snimljenih traka i ploča. Održala je na hiljade koncerata. Njena muzika slušana je rado na mnogim radio stanicama širom sveta... Ali, to su bila samo spoljna obeležja ove ličnosti. Ono suštinsko, nemerljivo, jeste dar koji nam je ostavila: kola i pesme, bogatstvo naše sadašnje nacionalne muzičke kulture. Radojka, kći i učenica Tihomira Tomića, osetila je muzički treptaj svoje Šumadije i prenela ih u nasleđe onima koji su za njom došli. Danas je po ugledu na njen način sviranja stasala jedna vrsna generacija muzičara, harmonikaša, koji iskazuju sebe u novim muzičkim folklornim formama i oblicima.

Ona je svoju ljubav i znanje prema narodnoj muzici ostavila u zaveštanje svome narodu, oplemenila mu dušu...

Zato ovaj narod ne sme zaboraviti njeno ime.